Од стране Хрвоје Милаковић /12. октобар 202112. октобар 2021 Једно од највреднијих искустава које особа може да доживи јесте да научи нешто о чему ништа пре неколико тренутака није знала. Осећај откривања и осећаја да се усавршавате стицањем знања или вештина је без премца. Знак доброг документарца је да вашој публици даје нова знања, изазивајући њихово интересовање за теме за које нису ни слутили да ће их занимати, и чини их донекле упућеним у ту тему. Када документарац успе да уради те ствари, постаје незабораван и вољен. Зато се најбољи документарни филмови често праве о неким врло нејасним темама. Краљ Северног Судана је једна од тих тема, али да ли успева да ангажује своју публику или је боље да ова прича остане у мраку?
Краља Северног Судана режира Дени Абел, а прича причу о Џереми Хитону, озбиљној и искреној особи која, док је желела да својој ћерки да стварну титулу принцезе; тврди део неоспорне земље између Египта и Судана и назива га Краљевина Северни Судан. Следи прича која има све у себи. Од корупције, до филмских уговора, друштвених медија, друштвених коментара и још много тога.
Када документарни филм представља Јеремија, то чини са примесама сатире. Ово је човек који верује да може да уради све што му падне на памет. Можда чак и дође у ситуацију да његова жена, деца и пријатељи сумњају у њега, али овај Џеремаја Хитон ће наставити. Он ће тежити том америчком сну, и оствариће га. Чак и у његовим најзаблуднијим тренуцима, наговештај сатире, наговештај да треба да се смејемо овом човеку, никада не постаје горак. Напротив, служи за увођење лика који би могао бити чешћи у фикцији него у стварном животу. То од правог сањара.
Јеремиахово путовање од његове фарме у Вирџинији, у САД, до Блиског истока, а затим до Кине је невероватно. Толико је покретних делова да је понекад неодољиво. Када се чак и Дизни пикчерс умеша покушавајући да сними филм о Јеремијином полагању права на овај део земље у Африци, знате да ће ово бити дивље.
Дивље је. На сваком кораку, документарац доноси нови развој публици. Наравно, неке од ових тачака ће бити убедљивије од других, али све су подједнако нечувене. Одељак о Кини је можда најупечатљивији, јер открива Џеремија као малог кретена када се суочава са још већим кретенима у низу ужасних пословних састанака.
Иако је прича прилично убедљива, документарац има доста мана и на неки начин штети причи. Једна од главних грешака је да може бити дуже него што је потребно. Догађа се, сигурно, али у неком тренутку у другом полувремену ритам стаје. И прича помало вијуга кроз неке сценарије, па чак и ако је документарац већ изнео своју поенту, ови делови се настављају и постају ретеративни.
Можда би краћи документарни филм од 60 минута био много упечатљивији и узбудљивији од дуже верзије од 90 минута коју видимо у овом издању.
Фантастичну причу одаје и веома досадна визуелна презентација. Чини се да су документарци заглављени користећи формулу за своје визуелне приказе и испоруку информација која се на исти начин користи већ деценијама. Осећало се застарело пре 10 година и још увек се осећа застарело. Документарац користи исти интервју и инсцениран за тренутке камере у свакој сцени. Никада не покушава да уради нешто занимљиво на визуелном нивоу. Овај последњи део је збуњујући, не само за овај документарац, већ и за многе друге.
Занимљив и динамичан визуелни дизајн долази са креативне стране ствари, па чак и ако сви ови документарци имају нискобуџетну ознаку. Сасвим је у реду да неки покушају да направе искорак да жанр буде привлачнији за око, а не само за уши.
Узимајући у обзир ове недостатке, док представља фасцинантну причу, Краљ Северног Судана можда неће све зграбити на исти начин. Посебно због тога колико је главни лик споран у филму. Неко ко се може посматрати као инспирација, право оличење онога што је амерички сан, сањајте велико или идите кући. А такође, може се читати као привилеговани белац који је потпуно ван додира са светом који га окружује. Неко ко може да се извуче са оваквим глупостима само због свог пола и боје коже.
Како год да публика чита лик, прича остаје занимљива, чак и на рачун његове досадне визуелне презентације, и заслужује поглед, чак и ако само да убије радозналост.