Од стране Хрвоје Милаковић /27. септембар 202127. септембар 2021 „Типо“ је драмски трилер који је написао и режирао Ентони Медли. Ова игра је премијерно приказана на стримовању у Уједињеном Краљевству 14. септембра, а глуме Мелиса Холет као Еби, Гај Барнс као Тим и Дејвид Кристофер-Тарнер као Шон.
Прича је срцепарајућа за гледање колико је то могуће и приказује живот Еби, писца у жељи да упознаје свог шармантног принца који се претвара у њену најгору ноћну мору. Први сусрет Еби и Тима је апсолутно сладак и њих двоје се одмах заљубе једно у друго. Убрзо иду на састанке, а на крају се венчају и преселе се у резервисану област где Тим купује кућу. Како се прича наставља, сазнајемо да се Тим драстично мења.
Он више није онај драги момак за кога се Еби заљубила, почиње да је злоставља и физички и психички. Убрзо, наизглед срећна Еби која је невино пала на самог ђавола сада је само љуштура онога што је некада била.
Испоставља се да је Тим копиле које контролише које не би дозволило Еби да ради или чак да следи свој сан да постане писац, јер омета сваку прекретницу како би је држао у својој чаури. Њена књига је чак добила и издавачки уговор, али Тим крије пошту упркос томе што ју је охрабривао да пише, а затим је криви што ништа није изнела на сто иако ју је натерао да напусти посао.
Када филм почне, упознајемо се са веома тужном женом за коју касније сазнајемо да је Еби разговарала са мушкарцем који лежи на кревету за кога се испоставило да је Тим. Монолог се наставља и наставља, како се одуговлачи, постаје монотон, а човек почиње да се пита шта се дешава у сцени.
Постоји низ преплитања између садашњости и прошлости како би се покушало саставити причу како би се расветлило тачно о чему се прича. Филмови који се баве темом насиља у породици, које је веома распрострањено у савременом друштву, нису ништа ново јер су многи филмови попут ових само боље снимљени.
Међутим, филм успева да искористи емотивни аспект свега. Када Тим злоставља Еби, публика осећа њен бол; веома је беспомоћна јер је манијак мужа гура около, шамара и шутира чак и када је трудна са њиховим дететом. Еби не чини ништа да се заштити из страха од ескалације злостављања и уместо тога пати у тишини, постављајући фасаду у јавности.
Публика не може а да је не сажали и придружи се њеном емоционалном и физичком болу, посебно њеној депресији након губитка детета. Човек не може а да не буде љут на Тимову мајку Барбару коју глуми Линди Пиери због њеног неуспеха јер је подржала сина у његовим одвратним делима.
Све у свему, прича није тако примамљива као што се могло помислити и не помаже публици да брзо схвати редослед догађаја. На пример, видимо Еби како удара Тима по глави чекићем, а затим га вуче у спаваћу собу где га раскомада док гледа, а затим закопава делове у плитку гробницу у шуми. Али онда поново видимо Еби у следећој сцени у лудници где Тим долази у посету.
Ово оставља гледаоце да се питају да ли је цела ствар замишљена у Аббиеном разореном уму или се заиста догодило, а ово су само флешбекови. Гледаоци такође не могу да сазнају како и зашто је Еби завршила у менталном затвору.
Што се тиче перформанса, Мелиса, као Еби, покушава да испоручи своје улоге беспомоћне, рањиве, ментално, емоционално и физички злостављане Еби до бездушног убијања Еби у коју она постаје и као луда верзија себе у облику шкољке. Међутим, њена испорука није толико моћна колико су захтевале тренутне ситуације. С друге стране, Барнс има улогу егоцентричног психотичног манијака који се забавља физичким нападом на своју жену.
Начин на који се претвара из шармантног принца који воли све до садистичког нарциса је невероватно невероватан. Он малтретира своју жену без да се тргне, а његов недостатак емоција и привржености и за жену и за нерођено дете је ужасан. Његови изрази лица су прилично застрашујући; човек би се до кости уплашио да сретне некога попут његовог лика у стварном животу.
Коришћена музика је добро функционисала за филм. Високог темпа када се нешто драматично спрема да се деси и меланхоличног и досадног када расположење и сцена то захтевају.
Визуелни прикази су сасвим у реду јер публика има прилику да види и осети шта сваки од главних ликова има на уму. Кад год Тим напада Аббие, то је врло реално. Свака част тиму шминке; сасвим је уверљиво. Међутим, заборавили су да пренесу модрице на следећу сцену. Најстрашнија сцена у целом филму је у којој Еби одсеца Тимове делове тела један по један док он гледа, укључујући и вађење црева. Било да се ово заиста догодило или је то била машта, то је мучно.
Када је реч о локацијама, нема много тога да се каже о овоме, јер се већина догађаја одвија у ветровитој кући пара у шуми. Човек једва да види комшије и не може да схвати у каквом окружењу се налази уклето црево. Постоји неколико снимака пара у разгледању града када почну да се забављају, који су одлични.
„Грешка у куцању“ није једна од највећих драма о насиљу у породици. Упркос добром извођењу глумачке екипе, и даље дотиче емотивне делове публике. Можда неће бити тако брз, или је дијалог свјесно написан како се очекивало. Међутим, и даље успева да однесе своју тачку кући. У неком тренутку, публика је прилично љута на филм када се чини да се негативац извлачи са ужасним злочинима које је починио. Међутим, филм публици даје прилично задовољавајући крај иако Ебиина судбина није откривена.
Пошто је филм, надамо се, имао за циљ да разоткрије ову смрдљиву рану која је захватила многе породице, а то је насиље у породици, барем би тријумф жртве и превазилажење свега охрабрио некога да прође кроз исту ситуацију. Ово се може погледати ако имају слободног времена или одрже предавање на ту тему.
ОЦЕНА: 4/10